Nefrotski sindrom ne predstavlja jedno oboljenje jer veći broj različitih bubrežnih oboljenja može dovesti do nefrotskog sindrom. Glavna karakteristika jeste što pacijenti imaju veću količinu proteina u mokraći i manju količinu proteina u krvi (što se otkriva laboratorijskim analizama). Ove nalaze prati oticanje lica i nogu, porast telesne težine, ali se pacijenti takođe mogu žaliti na zamor i gubitak apetita. Dakle, nefrotski sindrom je skup određenih simptoma praćenih karakterističnim promenama u laboratorijskim nalazima.

Nefrotski sindrom nastaje usled oštećenja glomerula bubrega. Šta to znači?

Glavna funkcija bubrega jeste da omogući uklanjanje štetnih produkata metabolizma i viška tečnosti iz krvi putem mokraće. Bubreg vrši filtraciju krvi koja je precizno regulisana – sve ono što je štetno i nepotrebno organizmu će proći kroz male filtere i ući u urin, a sve ono što je potrebno telu (proteini, šećer i crvena krvna zrnca) će ostati u krvi. Ti mali “filteri” se nalaze u loptastim strukturama bubrega i zovu se glomeruli. Zapravo su glomeruli najsitniji krvni sudovi (kapilari) koji sadrže otvore. Kroz ove otvore normalno prolaze voda i produkti metabolizma koji se izlučuju mokraćom (npr. kreatinin, urea), ali ne prolaze proteini krvi. Procenjuje se da jedan bubreg sadrži million glomerula.

Kod nefrotskog sindroma postoji oštećenje na nivou glomerula koji postaju propusni za proteine. Rezultat toga je da proteini mogu u većoj meri da “iscure” i pređu u urin. Lekar ovo uočava rezultatima laboratorijskih analiza urina kada postoji povećana količina proteina u mokraći (proteinurija). Istovremeno, kako veća količina proteina prelazi u mokraću, smanjuje se količina proteina (albumina) u krvi, te se i ovo može uočiti analizom krvi pacijenta kao hipoalbuminijemija.

Koji su najčešći simptomi nefrotskog sindroma?

Pacijenti sa nefrotskim sindromom najčešće prvo primećuju otok lica ili kapaka. Kako vreme prolazi javljaju se otoci na nogama - stopalima, skočnim zglobovima i potkolenicama. Naime, proteini koji se normalno nalaze u krvi odgovorni su za zadržavanje tečnosti u krvnim sudovima. Kada se ovi proteini gube urinom, smanjuje se njihova koncentracija u krvi i tečnost lakše prolazi kroz krvne sudove u okolno tkivo, gde se nakuplja. Tako nastaju otoci u sklopu nefrotskog sindroma.

Ponekad pacijenti primećuju da im je urin penušav, usled veće količine proteina u mokraći.

Pored toga, pacijenti sa nefrotskim sindromom često primećuju povećanje telesne težine (usled otoka), mogu se javiti zamor i smanjenje apetita.

Ukoliko se jave ovakve tegobe i ako ne prolaze nekoliko dana, obavezno se javite lekaru – nefrologu. Nefrotski sindrom nije životno-ugrožavajuće stanje, ali jeste ozbiljno zdravstveno stanje koje se mora lečiti kako ne bi došlo do komplikacija.

Koja oboljenja dovode do nefrotskog sindroma?

Postoje brojni uzroci nefrotskog sindroma.

• Šećerna bolest (dijabetes mellitus) može oštetiti bubrege, naročito ako dugo traje i ako se ne leči. Oboljenje bubrega u sklopu šećerne bolesti naziva se dijabetesna nefropatija. Ovo je čest uzrok nefrotskog sindroma kod odraslih osoba.
• Sistemski eritemski lupus predstavlja autoimunsko oboljenje, što znači da imunski sistem domaćina napada sopstvena tkiva. Kod lupusa su često zapaljenjem zahvaćeni bubrezi, te se tada bolest naziva lupus nefritis.
• Bolest minimalnih promena predstavlja najčešći uzrok nefrotskog sindroma u dečijem uzrastu. Naziv potiče od činjenice da, kada se uzme uzorak tkiva bubrega na analizu i posmatra standardnim mikroskopom – često ne uočavaju nikakve promene. Međutim, kada se koristi elektronski mikroskop kojim se mogu uočiti detalji pojedinačnih ćelija bubrega – tada se primećuju promene zbog kojih glomeruli propuštaju veliku količinu proteina u urin. Srećom, bolest minimalnih promena dobro reaguje na terapiju.
• Amiloidoza je oboljenje kod kog dolazi do nagomilavanja izmenjenog proteina – amiloida u različitim organima. Ukoliko se amiloid taloži u bubrezima, može dovesti do nefrotskog sindroma.
• Fokalno segmentna glomeruloskleroza se karakteriše formiranjem malih ožiljaka na pojedinim glomerulima bubrega. Uzrok nastanka ovih ožiljaka može biti nasledni poremećaj, primena određenih lekova ili nepoznat.
• Membranska nefropatija se razvija usled zadebljanja zida krvnih sudova kapilara. Obično se zadebljanje neke strukture povezuje sa činjenicom da ta struktura postaje čvršća i manje propusna. Međutim, u slučaju membranske nefropatije kapilari su zadebljani usled taloženja različitih materija koje pokreću zapaljenje. Zapaljenje oštećuje kapilare glomerula i oni lakše propuštaju proteine.

Kako se nefrotski sindrom dijagnostikuje i leči?

Lekar-nefrolog će razgovarati sa pacijentom o postojećim tegobama, pridruženim oboljenjima i obaviti detaljan fizikalni pregled. U cilju postavljanja dijagnoze nefrotskog sindroma biće potrebne dodatne analize, kao što su:

• Analiza urina. Ovo je obično prvi korak koji može ukazati na postojanje nefrotskog sindroma. Nalaz značajne količine proteina (albumina) u mokraći najčešće ukazuje da postoji nefrotski sindrom. Preciznije određivanje količine proteina u mokraći se postiže analizom urina koja se skuplja tokom 24h sata.
• Analiza krvi. Gubitak veće količine proteina prati nizak nivo albumina u krvi i povišene vrednosti holesterola. Određivanje vrednosti kreatinina u krvi pomaže da se proceni funkcija bubrega.
• Biopsija bubrega. Kod pojedinih pacijenata lekar može indikovati uzimanje malog uzorka tkiva bubrega koji se šalje na mikroskopsku analizu.

Lečenje nefrotskog sindroma je usmereno na lečenje osnovne bolesti, odnosno uzroka. Lekovi koji se primenjuju mogu biti: kortikosteroidi (prednizolon) kako bi se smanjilo zapaljenje i simptomi na početku terapije, lekovi za povišen arterijski pritisak koji istovremeno štite bubrege (ACE inhibitori i blokatori angiotenzinskih receptora), antibiotici (ukoliko postoji infekcija), statini (ukoliko pacijent ima povišene masnoće u krvi), lekovi protiv zgrušavanja krvi (ukoliko postoje krvni ugrušci ili veći rizik od njihovog nastanka), i dr.